Vile

Samo da pojasmin da ja nisam autor teksta o vilama. Sve sto je na ovim blogu pronasla sam na drugim stranicama, nazalost nisam napisala link. Cilj je da nadjem sto vise sto moguce intresantno o vilama i da sve skupim na jedno te isto mjesto.

05.01.2009.

...Vile...

Vile – Rusaljke – Veštice – Kuga – Jagababa

Već jednom navedeni stavak Prokopa Cezareca iz VI veka veli nam da

su Sloveni obožavali nimfe. Ta niža mitska bića koja Prokop zove

nimfama, a koje nisu ništa drugo već naše vile, spominju se i u

staroslovenskim spomenicima XIV i XV veka uz Peruna, Horza, Mokošu,

Rod i Rožanice. Na jednom mestu kod Đ. Hamartola sirena je

prevedena rečju vila; u nekoj povelji cara Konstantina Asena (XIII v.)

spominje se u blizini Skoplja neki vilski kladenac. /L. Leže, op. cit. pg.

168./

Naše narodne pesme opisuju nam najlepše poreklo i sva svojstva vila.

Na pitanje o poreklu vila veli nam Narodna pesma: "A mene vilu od

gore, – Mene je gora rodila, – U zelen listak povila, – Jutrenja rosa

padala, – Mene je vilu dojila". Vilu dakle, u ovoj pesmi, rađa gora, ali se

ona može roditi i na nekom crvenom glavičastom jesenjem cvetu.

Vile naš narod zamišlja kao prekrasne žene lepa lica i prekrasna stasa,

duge do zemlje crne ili zlatne raspletene kose, u kojima leži sva tajna

vile, i ako joj se samo jedna vlas iščupa, vila mora da umre. Vile su

večito mlade i imaju stalno na sebi dugu i tanku belu ili plavu haljinu,

koja krije kozje noge ponekim vilama. Neke vile imaju i krila, svojim

divnim glasom, primamljuju one mladiće u svoja kola. Oči vila sevaju

kao munje. Oni tanki beli konci, što se leti i u jesen viju po vazduhu,

zovu se vilinska svila, a neki to zovu i vile.

U svom Rečniku nam Vuk pod rečju "vila" veli da vile žive po velikim

planinama i po kamenjacima oko vode. Vila je svaka mlada i lepa, u

belu tanku haljinu obučena i dugačke niz leđa i prsa raspuštene kose.

Vila neće nikom zla učiniti, dokle ih ko ne uvredi (nagazivši na njihovo

kolo ili na večeru ili drukčije kako), a kad ih ko uvredi, onda ga različito

nakaze; ustrele ga u nogu ili ruku, u obe noge ili obe ruke, ili u srce te

odmah umre.

Vilama postaju i duše umrlih devojaka; i ove vile žive u vodi i po

obalama uvek u igri ili zabavi.

Prema mestu gde žive vile mogu biti: planinkinje ili vile od gorice,

zatim vodene vile ili bereginje i napokon oblakinje.

Planinkinje vile su dobre, one se klade sa običnim smrtnim devojkama

kako to pokazuje pesma: "Kladila se vila i djevojka – ko će bolje poraniti

rano, – i doneti vode iza gore – i pomesti bele dvore svoje", /Narodne

pesme iz izdanja Narodne Prosvete Beograd, pesme osobito mitološke,

red. M. Đurić./ šta više devojka pobeđuje vilu u ovoj opkladi i ostaje

nekažnjena. Vile od gorice znaju odlično da leče i vidaju: "Kralja vida od

gorice vila – a kraljicu nema ko da vida". Ove gorske vile toliko su

dobre, da su one nekada pomagale ljudima polja obrađivati i marvu

čuvati. /Arhiv Povjestnicu Jugoslovensku knj. VII uredio J. Kukuljević-

Sakcinski, Zagreb, 1863./ Vila može da ima i dece, ona katkad sama

svoje čedo neguje: "Ne pij zlato odovud vodice; – ovde je vila čedo

okupala," a znade svoje dete dati i ljudima na čuvanje, i to je dete uvek

lepše i junačnije nego ostala deca. Veliki junaci biju megdan s vilom i

mogu da je ustrele: "Stade vila zaklinjati: – Ne str'jelaj me, mlad

junače! – i ustr'jelih belu vilu". Ali vila zna da bude i pomagačica i

posestrima: "Imala je đevojčica – bjelu vilu posestrimu". Vila gradi

gradove na oblacima, ali ume i da ruši sve što ljudi sazidaju i traži žrtvu

u temelje grada, kao i pesmi: "Zidanje Skadra na Bojani". Ona imade i

sinova i kćeri pa ih ženi i udaje: "Đe su vrata bijela platna, – Onđe vila

ćer udaje; – đe su vrata od skrleta, – onđe vila sina ženi". Planinkinje

vile zalaze i u pećine i pretvaraju se u zmije. Vodene vile su vrlo zle,

osvetljive, i zlobne, koje najradije gledaju, da se čovečanstvo muči kao

zmija na trnu. Pesmom namame svakog smrtnika na svoju propast.

/Arkiv Povjestnicu Jugoslovensku knj. VII uredio J. Kukuljević, 1863./

Neke od vodenih vila su kao i sirene pola žensko a pola riba; mogu se

pretvoriti i u labuda ili mogu imati samo labudove noge. Kad

kažnjavaju vile sakate one ljude ili dave mladiće koji se kupaju u

njihovim virovima, a uništavaju i one koji se usude mutiti ili uzimati

vodu iz njihova izvora.

Ono što su kod nas vile, ono su u Bugarskoj

spominje neki spomenik iz XV ili XVI veka, koji nosi naziv "Kako otpoče i

bi stvorena samovila"; zatim jedan bugarski religiozan spis iz XVIII

veka. /L. Leže, op. cit., pg. 168-169./ Svoju samovilu zamišljaju Bugari,

kako jaše na divljem jelenu, uzda joj je zmija, a bič guja otrovnica.

Samovile postoje i u našem narodu, ali su one kod nas vrlo zle i

osvetljive, ubijaju mladiće kao u pesmi "Mene ljubi bela vila, – bela vila

samovila – (veli mladi Ćurčić majci kad ona hoće da ga oženi "lepom

Jelkom Solunjankom") majka ne sluša reči Ćurćilove već ga ženi i: – "Tu

je došla bela vila – Bela vila samovila" a kad su pevci zapevali: "Bela

vila odletela – Ćurću mrtva ostavila". Koliko je dubokog korena uhvatilo

verovanje u vile kod našeg naroda vidi se iz toga što hrišćanska crkva

ni za čitavu desetinu vekova nije uspela da ovo verovanje iskoreni, i

naš narod u punoj zbilji još i danas, pre će pristati da se zameri Bogu

nego vilama (Čajkanović). Vilama naš narod još i danas žrtvuje. O kolu

vila u kome one igraju priča Jireček: "U Srednjoj gori, kao i u okolini

Trnova, Kotela i Ćustendila pokazali su mi samovilsko oro ili orište, gde

Samovile ili vile igraju noću... I na granici Srbije i Bugarske, između

Ćustendila i Vranja nalazi se (takav) jedan veliki krug i zove se Vilino

Kolo. Seljaci ne smeju noću u nj ući; ne kose ga, niti oru to zemljište".

/Cesty po Bulharsku – Prague, 1888./ Ko okusi vode iz izvora samovila

postaje jak kao samovila, baca kamen od milion oka, čupa iz korena

cela drveta, rađa krilatu decu bele kose i vatrenih očiju.

Dugo se mislilo da u vile veruju samo Južni Sloveni a naročito Srbi, ali

je Kolar našao vilu i kod Slovaka. U Trenčinskom komitatu vilama se

smatraju duše zaručnika, umrlih posle veridbe. One ne mogu naći mira

i osuđene su da noću lutaju. Ako sretnu koga čoveka, odvuku ga u

svoje kolo i nagnaju ga da igra s njima dok ne postane samo duša. Vila

ima i u Češkoj; u oblasti Hradec "bludičky" ili divlje vatre, a to su duše

onih koje je vila pomorila. /L. Leže, op. cit. 169./

Koren reči vile i etimologija njezina nije jasna. Niderle je izvodi od

glagola viliti tj. ludo trčati i otud izvodi vila. Vila kod Čeha i Poljaka

znači lud, a u Dalimilovoj hronici vilati znači voditi raskalašan život.

Stari oblik vila: u vezi je sa litvanskim welis (perci) misli Veselovski, a

Leže sve ovo dovodi u vezu sa vel (propast), koja se nalazi u Valhol.

Vile su kušali protumačiti i sa dies violae tj. kao praznik ljubičica.

Naslednici vile kod Rusa izgleda da su bile "

je datuma, i postalo je od rimskog "rosaria" ili "pascha rosarum".

Zamena imena vila u rusaljke izvršile se u doba primanja hrišćanstva

(ili možda nešto ranije) pa se onda naziv rusaljka raširio po mnogim

slovenskim zemljama i van Rusije i ako je prva postojbina vila samo u

Rusiji. Tako imamo u Bugarskoj:"rusalna grobišta; u Srbiji: crkva sv.

Bogorodice Rusalije ili sv. Trojice Rusalije u okolini Niša; u Slovenačkoj

(blizu hrv. granice) tri crkve jedna do druge od imenom Rosalnice, kod

Metlike.

Literatura o rusaljkama prilično je velika, i ona je dokazala neslovensko

poreklo imena rusaljki. Narodna etimologija dovela je rusaljke u vezu sa

rečju ruslo (potok), te nam je tako mnogo doprinela za izučavanje

rusaljki.

Svojstva vila i rusaljki su ista, i rusaljke kao i vile žive u vodi, poljima i

šumama i njih se Rusi boje, kao i Srbi svojih vila ili Bugari svojih

samovila. Slična mitska bića vilama i rusaljkama bila bi kod Čeka: Vodni

Panny; kod Slovaka Vodopanenky, koje izlaze katkad iz svojih kristalnih

dvorova na zabave mladeži; kod Lužičana Wodne jugfry; kod Poljaka

Bogunki, koje opet vuku nesmotrene u vodne dubine. /L. Leže, op. cit./

Verovanje u veštice vrlo je rasprostranjeno u našem narodu. Ako se

neki zao duh pretvori u leptira, kokošku ili drugu koju životinju on

postaje veštica. Veštice se najradije skupljaju na orahu. Najviše se

pojavljuju u vreme od Božića do Bogojavljenja, jer su tada nekršteni

dani i donji svet je otvoren, te po zemlji u to doba šetaju veštice, aveti i

svaka nečastiva sila. Vuk nam pod rečju "veštica" vrlo opširno priča o

pojavi ovog mitskog bića u našem narodu. Veštica (kamenica, krstača,

rogulja, coprnica) se zove ona žena, veli Vuk, koja (po nar.

pripovetkama) ima u sebi nekakav đavolski duh, koji u snu iz nje izađe i

stvori se u leptira, u kokoš ili ćurku, pa leti po kućama i jede ljude, a

osobito malu decu: kad nađe čoveka gde spava, a ona ga udari

nekakvom šipkom preko leve sise te mu se otvore prsi dok izvadi srce i

izjede, pa onda prsi opet srastu. I narodna pesma "Izjedeni ovčar"

kazuje nam kako je dete Radoje ludo zaspalo i ne može da se probudi

jer veli: "Veštice su me izele: – Majka mi srce vadila, – strina joj lučem

svetlila."

Tako izjedeni ljudi odmah umiru, a neki žive više vremena, koliko je ona

osudila kad je srce jela, i onakovim smrti umiru, na kakovu ona bude

namenila. Veštice ne jedu belog luka, i zato se mnogi o belim i

božićnim pokladama namažu belim lukom po prsima, po tabanima i

ispod pazuha, jer kažu da one na poklade najviše jedu ljude. – Ni jednoj

mladoj i lepoj ženi ne kažu da je veštica, nego sve babama. Kad se

veštica jedanput ispovedi i oda, onda više ne može jesti ljude, nego

postane lekarica i daje travu izjedenima. Kad veštica leti noću, ona sna

se sija kao vatra i najviše se skupljaju na gumnu; za to kažu da ona kad

hoće da poleti od kuće namaže se nekom masti ispod pazuha pa reče:

"ni o trn ni o grm, već na pometno gumno". U Sremu se pripoveda, da

se onamo veštice najviše skupljaju više sela Molovina, na nekakome

orahu, a u Hrvatskoj se opet pripoveda, da se onamo skupljaju na Kleku

više Ogulina... Veštice beže od krsta i pred krstom njihova moć

prestaje.

Žena koja je veštica, kad iz nje iziđe onaj duh, leži kao mrtva, i da joj

čovek okrene glavu gde su joj noge bile, ne bi se više ni probudila. Kad

vide u veče kakoga leptira gde leti po kući, ponajviše misle da je

veštica, pa ako se može, uhvati ga, te ga malo napale na sveći ili vatri,

pa ga puste govoreći: "doći sutra da ti dam soli..." Kad u kakvom selu

pomre mnogo dece ili ljudi, i kad svi poviču na koju ženu da je veštica, i

da ih je ona pojela, onda je vežu i bace u vodu da vide može li potonuti

(jer kažu veštica ne može potonuti); ako žena potone, a oni je izvuku

napolje i puste, ali ako ne može da potone, oni je ubiju, jer je veštica.

Uz vešticu i

veli Vuk, da je kuga živa kao žena (to osobito dokazuju oni koji su ležali

od nje). Mnogi kažu da su je viđali gde ide povezana belom maramom,

a gde koji pripovedaju da su je i nosili tj. ona nađe čoveka u polju ili

srete ga na putu, a gde kom dođe i u kuću, pa mu kaže: "Ja sam kuga,

već hajde da me nosiš tamo i tamo" (Kud ona hoće). Onaj je uprti na

krkače dragovoljno (jer već njemu i njegovoj kući neće ništa učiniti) i

odnese je bez ikakve muke, (jer nije teška ni malo) kud mu kaže. Kuge

imaju preko mora svoju zemlju (gde samo one žive), pa ih bog pošlje

amo (kad ljudi zlo rade i mnogo greše) i kaže im koliko će ljudi

pomoriti; ali i njih mnogo propadne od pasa; zato kažu da se vrlo boje

zlih pasa. Kad kuga mori onda joj slabo govore kuga već kuma (kao da

bi je time umilostivili) niti smeju ostaviti u veče neoprane sudove; jer

ona dođe noću u kuću te gleda jesu li sudovi lepo oprani, pa ako ne

budu a ona sve kokoške i čanke izgrebe i otruje.

Jedan od nižih demona u ruskom folkloru jeste

ovog naziva glase: jendza, jandza, – ježi – jenžibaba. /G. Krek: op. cit./

Ime jednog nižeg demona

društvu sa samovilama, dovodi Leže u vezu sa jagababom.

// Iz knjige "Vasiljev - Slovenska Mitlogija"

05.01.2009.

Jedna rijec od mene.

Zelim jednu stvari da pojasnim svima koji su mi god komentarisali negativno za ovaj blog.

Hvala vam na komentarima, jer vase misljenje samo cini da ovaj blog postaje jos bolji i jaci.

Pod prvo, ovo sto ja ovdje pisem, nisu samo moje rijeci i nisam samo ja napisala, nego gdje sam god mogla naci nesta intresantno o vilama htjela sam da to i podjelim za vama koji isto kao ja vjerujete i uzivate citati i pricati o vilama. Ja kao sama osoba nemogu ovoliko da znam o vilama bez ikakve druge pomoci. Mnogo sam citala o njima i cula mnogo prica o vilama. Zato pokusavam da u ovaj blog smjestim sve moguce o vilama sto nadjem, i drago mi je da se mnogima svidja, jer zaista pokusavam da ovo bude jedno mjesto gdje se moze pronaci puno to o vilama.

A vama vjernima, koji posjecujete ovaj blog, izvinjavam se sto nisam mnogo vremena posvetila pisajuci, ali nisam nikad prestala! Josuvijek se trudim i evo postavila sam par postova.

Ugodno citanje i uzivanje.

Nadam se da su neki od vas uspjeli i imali srecu sresti koju dobru Vilu!

05.01.2009.

"Vilinski dnevnik"

Jos jedna veoma dobra magicna knjiga za one koje vole i vjeruju u vile!

Cicely Mary Barker umjetnica je s početka 20. stoljeća koja je svoj rad gotovo isključivo posvetila vilama i vilenjacima, tražeći ih u vrtovima, rascvjetanim gredicama i mirisnim cvjetovima drveća. Rezultat je bajkovita knjiga koja zaranja u čaroban svijet u kojem caruju ljepota i mašta. Ovdje ćete naći sve što trebate znati o vilenjacima – o njihovim krilima i šiljatim ušima, o vilinskom kolu i vilinskom sajmu na kojem vilenjaci ispijaju žirove kapice napunjene jutarnjom rosom i još mnogo, mnogo toga.

Godina je 1920. a mlada Cicely Mary Barker nalazi se u ladanjskoj kući svoga prijatelja u Sussexu, gdje će provesti proljeće i ljeto. Kako prolaze dani, Mary provodi vrijeme u vrtu pišući i crtajući, te počinje sumnjati da se u posvuda u cvijeću oko nje nalaze male vile i vilenjaci. Tako počinje njezina potraga za vilenjacima koja je rezultirala ovom knjigom i istraživanjem u vilenjački folklor. Iako izmišljeno djelo, «Vilinski dnevnik» se sastoji od originalnih autoričinih crteža, slika i dijelova pjesama iz 1920-tih i 30-tih godina prošlog stoljeća.

05.01.2009.

"GDJE ŽIVE VILE I VILENJACI" - KNJIGA

PREPORUCUJEM OVU KNJIGU ZA ONOG KO VJERUJE U VILE!

Kratak opis:

Postoji pet posebnih mjesta na kojima se vile vole udomiti: krošnje stabala, šumsko tlo, vrtovi, aleje živice i močvarno tlo. Mary Cicely Barker otkrila je ova čarobna staništa nakon duge i naporne potrage, a svoje je znanje pohranila u knjizi prepunoj divnih slika, tajni i iznenađenja. Na svakoj stranici čeka vas trodimenzionalni prikaz po jednog vilinskog staništa s malim stanarima koji nas uvijek iznova očaraju. Na umjetnički oslikanim dodatnim knjižicama, preklopima, omotnicama i papirnatim 'konstrukcijama' koje se otvaraju listanjem knjige pronaći ćete mnoštvo savjeta, detalja i boja pa čak i vilinsku prašinu.
Ovaj je spomenar svojevrsna nadopuna Vilinskom dnevniku, za sve one kojima sićušna stvorenja blistavih krila uvijek izmame uzvik ushita i veselja.

Mnogo pozdrava, vasa Vila.

Vile
<< 01/2009 >>
nedponutosricetpetsub
010203
04050607080910
11121314151617
18192021222324
25262728293031


Stranice

VILE & VILENJACI

Vile i vilenjaci pjeuse potiho.
Osmijesi im sjaje na licu poput zlacanih zvijezda.
Vjetar se poigrava s njihovim kosama dugim, mekim, svilenim. Haljine im se obavijaju oko tijela... kao zmije oko svoje zrtve.
I stezu ih. Stezu ih sve jace i jace. Osmijesi izblijede.
Zavlada muk. Vila i vilenjaka vise nema. Kroz cijelu sumu odjekuje rijec, tiho kao lopov svima se uvlaci u srce i krade ono najvrijednije.
Ono jedinstveno, ono nase jedino. Krade snove i vizije, krade zelje. Krade ono sto jesmo. Svi postajemo isti. Razlike nema.

U vrijeme ono, kad ljudi bijahu dobri, a vile njima pomagale polja žeti, travu kositi,
korov plijeviti, stoku hraniti, kuće graditi, tuge nije bilo, jer svuda su vile pomagale.
Jedno je bilo srce svih ljudi, jedna volja, jedan običaj, jedan zakon.
Ali ljudi iznevjeriše vile, pastiri zabaciše svoje tambure
i svirale, pjesma je
utihnula.



BROJAČ POSJETA
133229

Powered by Blogger.ba